Реч унапред




Драги посетиоче, пред Вама се налази избор текстова који су бирани по само једном критеријуму – по несумњиво високом квалитету који поседују. Верујем да апсолутно исправних избора нема тако да ћу дозволити себи право да се надам да ћете ми опростити уколико Вам се неки од текстова не буде учинио довољно ваљаним за овај избор.
Избор ће бити редовно допуњаван текстовима онако како они буду пристизали.
Текстови ће бити прикупљани на два начина: кроз писмене задатке и путем прикупљања текстова чији аутори имају жељу да буду објављени овде (текстови се могу доставити лично или на адресу: crnnica@yahoo.com).
Сви радови који се овде могу прочитати објављени су уз изричиту дозволу аутора. Поједини аутори су изразили жељу да остану анонимни из ових или оних разлога и ту жељу поштујем, уз њихове радове биће наведена само година рођења.
Уз сваки текст постоји могућност да оставите коментар. Овом приликом Вас најлепше молим да се од несувислих и злонамерних коментара суздржите. Напомињем да ће коментари бити дневно уређивани.
Надам се да ћете уживати у читању одабраних радова онолико колико сам ја уживао у њиховом селектирању те да ћете Ваше пријатеље обавестити о постојању овог блога.


С поштовањем

Јуче, данас, сутра


Небо. Штит који носи храбри витез. Отисак длана на прашњавом платну, који већ дуго стоји ту. Свако од нас има свој мач и сваког од нас разликује портрет на зиду.
Рукама можемо да допремо много више од сна, жеље су наша граница. Ми прстом показујемо изван сваке дубине неба, а опет смо тако мали. Свако има своју представу и своје марионете у њој. Ми већ можемо довољно свесно да дочекамо јесен, да бирамо лакше и теже сате, да удахнемо свој или туђи мирис. Обесхрабрују нас дубоке бразде пута, његова тамна боја и све даљи знак који пратимо.
Свако има своју игру и своје звезде у њој. Више не умемо да схватимо колико су велики откуцаји нашег срца. Само један трептај ока врерди превише. Никако да осетимо колико су нам дланови топли и колико је мржња далеко од тога, или колико смо ми далеко од ње.
Ми јесмо своје небо и ми имамо своју звезду у њему. Имамо дан, љубав, зелене или браон очи и довољно извајано тело за сан. Имамо вино у чаши које се клати у ритму наше хаљине. Мирише нам цвеће и цветају нам нове сете. Живимо у рубу савршене сукње и имамо маске, свако за себе а корак нам је јак онолико колико му дозволимо да буде. Можемо слепи да разазнајемо светлост у пећини, свој лик у огледалу.
Имамо наду и страх, своје линије и мастило. Стигли смо свој лук и стрелу. Сада свако има свој јастук и дух и може да се препусти одшивању вештачких граница у свом лику. Срећни смо, зар не?

Александра Тодоровић (1990.)

Човек између добра и зла


Лудило, понор, бескрај…Ништавило и ја у њему. Лутам и тражим. Шетам по тамним бојама света. Црно, зашто црно? Не желим таму. Тражим светлост, хоћу зраке, желим топлоту. Хоћу, желим, могу. У црној монотонији разознајем таму и зло. Желим спас. Спас… он је тако далеко, а племена оштрица све се више ближи.
Затварам очи… чујем топот коња. Не желим угледати светог ратника исуканог мача, желим видети свитање, осетити топлоту златне боје. Сан! Волим да сањам. Волим да проширим чврсти свет нечим својим, да га проширујем својом енергијом док не експлодира и разлије се у пут.
Млечан, дугачак, широк, ружичаст, некад застрашујућ и сив, али увек прелеп и пун енергије.
Овај пут одводи ме у плави бескрај, до моје звезде водиље. А водиља ми показује свитање светлост. Из тамног космоса видех плаветнило, осетих његову ведрину. Застадох. Сетих се да су ми очи затворене. Отварам их.
Будим се у зеленој ливади цвећа. Окружује ме само мој свет, јарких боја. Срећна сам, свете!
Сунце залази. Ходам боса својом зеленом стазом, преко ливаде и меке траве. Познајем све опасне скретнице, путоказе и знам куда воде. Ходам, певам по својој ливади на којој мирише зелено, плаво, бело, жуто цвеће. Приближавам се скретници, можда намерно. Сусрећем људе, многа позната лица која, заједно са мном, учествују у игри трагања између добра и зла.
Можда је ова зелена стаза бескрајна, можда смо ми осуђени на вечно трагање… и да вечно бежимо од патњи. Живимо у добу када оно што нам је некад изгледало надохват руке сад делује застрашујуће далеко.
Уживајмо у животу. Сам пут је тежак и неизвестан, мада ја још увек не знам куда путујем. Када човек крене на дуго путовање он носи све што му треба. Да ли сам ја све понела и којим путем сада да кренем? Зелени, плави, бели, жути. Свиће и звезде лагано нестају са неба. Пружам руке и крећем путем ка звездама. Настављам даље храбро.
Хватам звезде у свом срцу и тражим дугу у својим очима. Нисам трагач за собом. Ја трагам за вечношћу у себи.

Александра Тодоровић (1990.)