недеља, 04. новембар 2007.

Јуче, данас, сутра


Небо. Штит који носи храбри витез. Отисак длана на прашњавом платну, који већ дуго стоји ту. Свако од нас има свој мач и сваког од нас разликује портрет на зиду.
Рукама можемо да допремо много више од сна, жеље су наша граница. Ми прстом показујемо изван сваке дубине неба, а опет смо тако мали. Свако има своју представу и своје марионете у њој. Ми већ можемо довољно свесно да дочекамо јесен, да бирамо лакше и теже сате, да удахнемо свој или туђи мирис. Обесхрабрују нас дубоке бразде пута, његова тамна боја и све даљи знак који пратимо.
Свако има своју игру и своје звезде у њој. Више не умемо да схватимо колико су велики откуцаји нашег срца. Само један трептај ока врерди превише. Никако да осетимо колико су нам дланови топли и колико је мржња далеко од тога, или колико смо ми далеко од ње.
Ми јесмо своје небо и ми имамо своју звезду у њему. Имамо дан, љубав, зелене или браон очи и довољно извајано тело за сан. Имамо вино у чаши које се клати у ритму наше хаљине. Мирише нам цвеће и цветају нам нове сете. Живимо у рубу савршене сукње и имамо маске, свако за себе а корак нам је јак онолико колико му дозволимо да буде. Можемо слепи да разазнајемо светлост у пећини, свој лик у огледалу.
Имамо наду и страх, своје линије и мастило. Стигли смо свој лук и стрелу. Сада свако има свој јастук и дух и може да се препусти одшивању вештачких граница у свом лику. Срећни смо, зар не?

Александра Тодоровић (1990.)