недеља, 02. децембар 2007.

Реч унапред




Драги посетиоче, пред Вама се налази избор текстова који су бирани по само једном критеријуму – по несумњиво високом квалитету који поседују. Верујем да апсолутно исправних избора нема тако да ћу дозволити себи право да се надам да ћете ми опростити уколико Вам се неки од текстова не буде учинио довољно ваљаним за овај избор.
Избор ће бити редовно допуњаван текстовима онако како они буду пристизали.
Текстови ће бити прикупљани на два начина: кроз писмене задатке и путем прикупљања текстова чији аутори имају жељу да буду објављени овде (текстови се могу доставити лично или на адресу: crnnica@yahoo.com).
Сви радови који се овде могу прочитати објављени су уз изричиту дозволу аутора. Поједини аутори су изразили жељу да остану анонимни из ових или оних разлога и ту жељу поштујем, уз њихове радове биће наведена само година рођења.
Уз сваки текст постоји могућност да оставите коментар. Овом приликом Вас најлепше молим да се од несувислих и злонамерних коментара суздржите. Напомињем да ће коментари бити дневно уређивани.
Надам се да ћете уживати у читању одабраних радова онолико колико сам ја уживао у њиховом селектирању те да ћете Ваше пријатеље обавестити о постојању овог блога.


С поштовањем

недеља, 04. новембар 2007.

Јуче, данас, сутра


Небо. Штит који носи храбри витез. Отисак длана на прашњавом платну, који већ дуго стоји ту. Свако од нас има свој мач и сваког од нас разликује портрет на зиду.
Рукама можемо да допремо много више од сна, жеље су наша граница. Ми прстом показујемо изван сваке дубине неба, а опет смо тако мали. Свако има своју представу и своје марионете у њој. Ми већ можемо довољно свесно да дочекамо јесен, да бирамо лакше и теже сате, да удахнемо свој или туђи мирис. Обесхрабрују нас дубоке бразде пута, његова тамна боја и све даљи знак који пратимо.
Свако има своју игру и своје звезде у њој. Више не умемо да схватимо колико су велики откуцаји нашег срца. Само један трептај ока врерди превише. Никако да осетимо колико су нам дланови топли и колико је мржња далеко од тога, или колико смо ми далеко од ње.
Ми јесмо своје небо и ми имамо своју звезду у њему. Имамо дан, љубав, зелене или браон очи и довољно извајано тело за сан. Имамо вино у чаши које се клати у ритму наше хаљине. Мирише нам цвеће и цветају нам нове сете. Живимо у рубу савршене сукње и имамо маске, свако за себе а корак нам је јак онолико колико му дозволимо да буде. Можемо слепи да разазнајемо светлост у пећини, свој лик у огледалу.
Имамо наду и страх, своје линије и мастило. Стигли смо свој лук и стрелу. Сада свако има свој јастук и дух и може да се препусти одшивању вештачких граница у свом лику. Срећни смо, зар не?

Александра Тодоровић (1990.)

среда, 31. октобар 2007.

Човек између добра и зла


Лудило, понор, бескрај…Ништавило и ја у њему. Лутам и тражим. Шетам по тамним бојама света. Црно, зашто црно? Не желим таму. Тражим светлост, хоћу зраке, желим топлоту. Хоћу, желим, могу. У црној монотонији разознајем таму и зло. Желим спас. Спас… он је тако далеко, а племена оштрица све се више ближи.
Затварам очи… чујем топот коња. Не желим угледати светог ратника исуканог мача, желим видети свитање, осетити топлоту златне боје. Сан! Волим да сањам. Волим да проширим чврсти свет нечим својим, да га проширујем својом енергијом док не експлодира и разлије се у пут.
Млечан, дугачак, широк, ружичаст, некад застрашујућ и сив, али увек прелеп и пун енергије.
Овај пут одводи ме у плави бескрај, до моје звезде водиље. А водиља ми показује свитање светлост. Из тамног космоса видех плаветнило, осетих његову ведрину. Застадох. Сетих се да су ми очи затворене. Отварам их.
Будим се у зеленој ливади цвећа. Окружује ме само мој свет, јарких боја. Срећна сам, свете!
Сунце залази. Ходам боса својом зеленом стазом, преко ливаде и меке траве. Познајем све опасне скретнице, путоказе и знам куда воде. Ходам, певам по својој ливади на којој мирише зелено, плаво, бело, жуто цвеће. Приближавам се скретници, можда намерно. Сусрећем људе, многа позната лица која, заједно са мном, учествују у игри трагања између добра и зла.
Можда је ова зелена стаза бескрајна, можда смо ми осуђени на вечно трагање… и да вечно бежимо од патњи. Живимо у добу када оно што нам је некад изгледало надохват руке сад делује застрашујуће далеко.
Уживајмо у животу. Сам пут је тежак и неизвестан, мада ја још увек не знам куда путујем. Када човек крене на дуго путовање он носи све што му треба. Да ли сам ја све понела и којим путем сада да кренем? Зелени, плави, бели, жути. Свиће и звезде лагано нестају са неба. Пружам руке и крећем путем ка звездама. Настављам даље храбро.
Хватам звезде у свом срцу и тражим дугу у својим очима. Нисам трагач за собом. Ја трагам за вечношћу у себи.

Александра Тодоровић (1990.)

четвртак, 28. децембар 2006.

УЛИЦЕ У МАГЛИ


Јесен. Полако, али сигурно увлачи се у сваки кутак, сваку шупљину, пукотину... са собом, као и свког септембра, доноси досадне кише, тмурне дане и нове љубави.

Дуге улице мога града делују тужно и пусто без шетача од којих су до само пре неколико дана биле пертрпане. Дрвеће је остало без својих капута, а под мојим ногама пршти лишће које га је одевало.

Магла... већ дуго она и ја водимо битку, готово од самог изласка из куће. Пробијајући се кроз њу, погледом сам тражила позната, или пак непозната лица... било кога ко би са мном кренуо даље. Тражила сам неког ко ме не би остављао стално када би у мојој глави било сивила. Посустајем... нестаје ми снаге и желим да станем, и да мучење престане.

Прошле јесени он је био са мном, заједно смо проводили суморне дане, шетали дугим улицама мокрим од кише. Чак ми је и дрвеће голишавих грана деловало веселије, а лишће, кроз које смо трчали држећи се за руке, пружало нам је могућност да упознамо праве чари јесени. Магла на улицама Београда, као да је правила тунеле и тајне пролазе само за нас.

Почетком пролећа, Борис је отишао у Русију због смрти његове маме. Од тада се нисмо видели. Није ми оволико недостајао до пре неколико недеља, а онда... онда су кренуле кише и магле су загосподариле над мојим градом. Сећања су почела да навиру. Он и ја и јесен.

Јесења чаролија није трајала дуго, тек пар месеци. Онда је све нестало... јесен је прошла, а са њом и моје самопоуздање и осећај да сам јака.

Можда то и јесам била, али сада... сада је и магла јача од мене. Препустила сам јој наше улице! Нисам успела сама да савладам то сивило...

(1990.)


 

четвртак, 21. децембар 2006.

Београдске магле и измаглице


Прогноза за 29. новембар 2006. године: ,,Јутро над главним градом освануло је хладно и магловито. Температура износи 2 степена, влажност ваздуха ...“. А београдске магле и измаглице свакоме су донеле нешто ново.

Седела је на клупи на аутобуској станици већ од четири сата ујутро када је магла и пала. Није могла да спава, чекала је сестру из Немачке коју није видела три године. А сада, она излази из аутобуса и право њој у загрљај. Искрене сестринске сузе лиле су заједно, а после осмехом започеле дан.

На Новом Београду нису текле сузе радоснице. Оставила га је девојка, али није он крив, већ она. Барем је тако рекла. А чинило се да је све у реду и да је задовољна. Па онда је још горе. Не само да је остављен, већ је и живео у заблуди.

Са друге стране реке, на Калемегдану рађала се нова љубав. Двоје заљубљених је управо доживело свој први пољубац. Од силног узбуђења, настала је тишина. Али знали су како да је испуне. Овде речи нису биле потребне.

На гробљу у Борчи – мук. Чују се госпођини јецаји и сузе за покојном мужем. Био је добар човек, а сада га више нема. Магла је само правила тужну атмосферу за човекову сахрану. А госпођа је постала – удовица.

У једном од звездарских кафића група пријатеља је седела и ћаскала. Њихово пријатељство је било искрено, а магловити дан учинио их је још блискијим.

А на Бановом брду, испред Мека, двојица пријатеља су имала своју прву велику свађу. Наравно, око девојке која их је обојицу искористила и наставила даље својим путем. У нападу беса још увек нису били свесни да она није вредна њиховог пријатељства. Али, доћи ће они себи.

На аеродрому у Сурчину мајка је пратила свог најстаријег сина у Америку. Њен љубимац одлазио је на студије и то у иностранство. Сам. Да ли ће имати шта да једе? Хоће ли носити дебелу зимску јакну кад буде хладно? Хоће ли звати мајку сваки дан да каже шта ради?

Сабласно бели зидови у болници. Мајка бди над постељом своје ћерке, тешко болесне. Осећа највећи и најстрашнији бол од свих болова. Уплакана и уплашена за своје дете, мајка нетремице посматра лице своје ћерке.

А у суседној болничкој соби рађа се нови живот. Мајка поносно држи своје дете у рукама и пева му успаванку.


Милица Ћорић (1988.)



понедељак, 18. децембар 2006.

Сусрет



Прво што му је прошло кроз главу је: Зашто ја. Ово место је било толико непријатељско, иза сваког дрвета, у свакој сенци причињавао му се непријатељ. Иако није био неискусан легионар, Флавије Ромул је осећао страх и аверзију према овој грозној, хладној провинцији. И баш је те одвратне недеље он морао да чува стражу. Стајао је на врху дрвене палисаде, завијен у животињски кожух, док су му колена клецала од неизвесности, а зуби шкргутали од хладноће. Клима је била много блажа и лепша у његовом родном Риму и на Медитерану уопште, где је досад служио. Но, да би задовољио сујету и жељу за том проклетом, прецењеном славом – славом неког центуриона, пребачен је у ту недођију да се бакће са илирским разбојницима, а није био чак ни сигуран како се то место зове. Сада би му баш пријао тањир вруће чорбе да га загреје, мало меса да поврати снагу и чаша вина да га развесели, али не, морао је бити трезан и потпуно бистре главе на стражи, те су та задовољства морала да сачекају пар сати. Давно није био у циркусу, а баш би му пријало да погледа једну добру борбу између...

Ток његових мисли прекинуло је високо, витко женско обличје у црном огртачу, које је изишло из шуме. Ко иде? повика. Одговора не би. Скинула је капуљачу, погледала га и благо се осмехнула. Била је млада, тамне косе, крупних бадемастих очију и светлог тена, лепа. Шта ћеш овде? подвикнуо је. Врати се одакле си дошла! Само је стајала и смешила се. Шта је покушавала? Да ли је то била замка Илира, који ће га чим сиђе измасакрирати, или можда проститутка која се мота око логора – није знао, нити га је занимало. Био је као омађијан.

Не без опреза сишао је и стао пред њу. Ко си ти? питао је.

То сад није важно.

Шта хоћеш?

Дошла сам да видим тебе, Флавије.


То га је збунило.

Откуд знаш...

Небитно! Дошла сам да те упозорим. Живот ће ти данас бити угрожен.

Хоћу ли се извући?


Не могу ти ништа више рећи сем да се чуваш. У бројности нема снаге, то је само привид.

Након тих збуњујућих али на неки чудан начин и осокољујућих речи, пољубила га је. Није трајало дуго. Ипак, било је нежно, пажљиво, слатко, неовоземаљски, можда. Дама се окренула и отишла. Локална чаробница која се окрутно игра људима, шумска нимфа, или пак некаква богиња? Из размишљања, Флавија су тргли бројни илирски покличи из шуме. Охрабрен и оснажен подигао је копље и заузео борбени став. Хоће ли живети или умрети – није марио. Неки тренуци поништвају све дилеме.

Синиша Миљковић (1988.)


 

петак, 15. децембар 2006.

Као да је било јуче



Као да је било јуче,

Први пут и одмах,

Као да ми је неко рекао да те заволим.



Као да је било јуче,

Помислила сам да ти кажем те чаробне речи,

Знала сам шта ћеш рећи, ћутала сам.



Као да сам знала,

Било је вече и телефон је зазвонио,

Јавила сам се, то си био ти.

Рекао си нешто нејасно, разумела сам.



Ишао си далеко, а кад би то јуче

Било поново данас, све бих ти рекла.

Ишао си са мишљу да те не волим,

А то ти никад нисам опростила.



Ана Петровић (1990.)




уторак, 12. децембар 2006.

Речи којих се радо сећам



Лето господње 1834, Русија. Бели муф све јаче и јаче стежем. Никад није било овако хладно. Склонила сам тамно црвену завесу од сатена и не препознајем Москву од белине која замара очи. Једину топлину коју осећам у кочији је топлина око мога срца, због бала на имању мога рођака Сергеја Ивановича.

Најзад смо стали. Кочију ми је отворио младић високе грађе и тамне косе. Не препознајем га. Пружила сам руку која је била пресвучена црном чипканом рукавицом. Како сам закорачила на снег који је шкрипао под црним ципелама, млади господин ми се представио: "С поштовањем, госпођице Иванович, ја сам ађутант Петар Дмитријевич, иначе школски пријатељ вашег рођака. Замолио ме је да вас дочекам зато што он има превише посла око организовања бала. Поручио ми је да се извиним у његово име." - "Извињење прихваћено. Али и сама сам помало крива, јер ко по обичају касним."

Завршивши наш мали дијалог ушли смо у кућу. Наташа ме је дочекала са осмехом на лицу, понудила ме је чајем који сам одбила и одвукла ме у своју собу. Знала сам разлог њеног усхићења када је из дрвеног ормана извадила прелепу хаљину од сатена, тила и чипке розе боје са пуф рукавима и тијару која је сијала на светлу као милион свитаца у мраку. Нисам била љубоморна зато што сам и ја имала једнако лепу дим црвену хаљину која је по рубовима била извезена златним концем.

Одједном, дрвени сат у углу собе огласи седам сати. Каснимо. Ужурбано смо се спремиле и потрчале ка степеништу. Када смо погледале доле на подијум, биле смо запањене. Музика је била савршена, а људи су личили на лептире који се грациозно крећу. Наташи су засветлеле очи. Била је толико узбуђена да је морала да ми стегне руку.

Док сам силазила низ степенице, опазила сам ађутанта Дмитријевича, који није могао да склони поглед са мене. Код последњег степеника прихватио је моју малену шаку и кратким дахом је овлажио. "Вечерас изгледате прелепо. Надам се да ћете ми пружити част да са Вама вечерас заиграм мазурку." Скаменила сам се. Ноге су ми задрхтале, али сам се претварала да ми је свејдно. Бела униформа му стоји као саливена. Одговорила сам му: "У реду, ако баш толико прижељкујете..." У том часу наишла је Наташа и повукла ме за руку да се упознам са њеним пријатељима.

Те вечери сам плесала са Сергејевичем, Николајевичем и другим уваженим људима Москве, али једино што ме је узбуђивало је мазурка са Дмитријевичем. Најзад је засвирала мазурка. Срце ми је заиграло. Ухватио ме је за руку . Док смо играли шапнуо ми је: "Прелепи сте. Свака секунда проведена са Вама чини ме заљубљенијим. Не могу да верујем да сам вас за овако кратко време заволео."  Тада ме је Николајевич повукао и ту сам успела да наставим са игром. После мазурке сам уморна отишла у собу и легла на кревет са свиленим балдахином.

Размишљала сам о његовим речима и својим дивним осећањима према њему . Нисам могла да верујем да за тако кратко време могу да оставим тако диван утисак да неко осети најчистије овоземаљско осећање према мени. Знам једно засигурно, радо ћу се сећати његових речи док постојим.


Биљана
Николић (1990.)



 
Јесење магле



Отварам очи. Гледам у бели плафон и брзо уочавам да се у ћошку већ накупило паучине. Да, у својој соби сам.

Спуштам полако поглед ка прозору. Напољу је тамно, уличне светиљке су још упаљене, ништа не видим јасно од густе магле која се спустила.

Назирем већ оголелу јабуку. Свакога јутра сам посматрала како лагано губи листове. Та јабука је стварно мала. Мама ми говори да је таква врста, али ја искрено мислим да сирото дрво има неки поремећај.

Иза ње се налази комшијска шупа. Стварно не разумем. Свим "нормалним" људима тренд је нови модел мерцедеса, "PVC"-столарија, мали, шарени патуљци који се постављају у баште. Али мојим комшијама тренд је, веровали или не, шупа! Свако двориште има по једну, или бар нешто што би требало да је представља. Ова је саграђена од неугледно распоређених дасака, али скоро постављени црвени цреп знатно побољшава њен изглед.

Лагано устајем. Пролазим кроз предсобље и већ ми је чудно што не осећам мирис јутарње кафе. А онда се сетим да су моји укућани отишли код бабе и деде, што значи да ћу цео дан бити сама. Размишљам и не могу да им не замерим што су ме оставили, мада је то нелогично јер сам лично одбила да кренем са њима због, како сам им учтиво објаснила, обавеза према школи и планова. Обавезе имам, а планове...хм...па планове немам.

Већ се осећам усамљено, и јутро и она магла које сам до малопре посматрала сада ми се чине јако блиски. Осећам као да сам испуњена том хладном маглом. А, заправо се надам бољем расположењу као и сунцу данас. Јутро без светлости, младост без радости. Зар сам почела и стихове да пишем? Магла се задржала током целог дана, како напољу, тако и у мојој души. Мада, ова недеља ми и није прошла тако лоше. Слушала сам музику, одгледала пар филмова и признајем да сам сама појела целу пицу. Већ сам се осећала боље и све ми се чинило лепше. Магла - то је само временска неприлика. Али и она прође па уследи светлост.

У неку руку, волим када проведем овакав дан. Схватим да нисам себи досадила онолико колико сам мислила да јесам, увек сазнам нешто ново о себи, и као утеху говорим да ми је лепо у својој кожи. Све ово ме наводи да схватим да и недеља у Београду, чак и када сте сами и остављени, може да буде стварно добар дан.


Милица
Павловић (1990.)