понедељак, 18. децембар 2006.

Сусрет



Прво што му је прошло кроз главу је: Зашто ја. Ово место је било толико непријатељско, иза сваког дрвета, у свакој сенци причињавао му се непријатељ. Иако није био неискусан легионар, Флавије Ромул је осећао страх и аверзију према овој грозној, хладној провинцији. И баш је те одвратне недеље он морао да чува стражу. Стајао је на врху дрвене палисаде, завијен у животињски кожух, док су му колена клецала од неизвесности, а зуби шкргутали од хладноће. Клима је била много блажа и лепша у његовом родном Риму и на Медитерану уопште, где је досад служио. Но, да би задовољио сујету и жељу за том проклетом, прецењеном славом – славом неког центуриона, пребачен је у ту недођију да се бакће са илирским разбојницима, а није био чак ни сигуран како се то место зове. Сада би му баш пријао тањир вруће чорбе да га загреје, мало меса да поврати снагу и чаша вина да га развесели, али не, морао је бити трезан и потпуно бистре главе на стражи, те су та задовољства морала да сачекају пар сати. Давно није био у циркусу, а баш би му пријало да погледа једну добру борбу између...

Ток његових мисли прекинуло је високо, витко женско обличје у црном огртачу, које је изишло из шуме. Ко иде? повика. Одговора не би. Скинула је капуљачу, погледала га и благо се осмехнула. Била је млада, тамне косе, крупних бадемастих очију и светлог тена, лепа. Шта ћеш овде? подвикнуо је. Врати се одакле си дошла! Само је стајала и смешила се. Шта је покушавала? Да ли је то била замка Илира, који ће га чим сиђе измасакрирати, или можда проститутка која се мота око логора – није знао, нити га је занимало. Био је као омађијан.

Не без опреза сишао је и стао пред њу. Ко си ти? питао је.

То сад није важно.

Шта хоћеш?

Дошла сам да видим тебе, Флавије.


То га је збунило.

Откуд знаш...

Небитно! Дошла сам да те упозорим. Живот ће ти данас бити угрожен.

Хоћу ли се извући?


Не могу ти ништа више рећи сем да се чуваш. У бројности нема снаге, то је само привид.

Након тих збуњујућих али на неки чудан начин и осокољујућих речи, пољубила га је. Није трајало дуго. Ипак, било је нежно, пажљиво, слатко, неовоземаљски, можда. Дама се окренула и отишла. Локална чаробница која се окрутно игра људима, шумска нимфа, или пак некаква богиња? Из размишљања, Флавија су тргли бројни илирски покличи из шуме. Охрабрен и оснажен подигао је копље и заузео борбени став. Хоће ли живети или умрети – није марио. Неки тренуци поништвају све дилеме.

Синиша Миљковић (1988.)


 

3 коментара:

Анониман је рекао...

*sastav je extra!kad izlazi nastavak?!:)...*

Анониман је рекао...

*Sastav je extra, samo tako nastavi...*

Анониман је рекао...

Stvarno odlično! Podseća me malo na atmosferu u "Maglama Avalona". I meni bi se dopao nastavak..