среда, 31. октобар 2007.

Човек између добра и зла


Лудило, понор, бескрај…Ништавило и ја у њему. Лутам и тражим. Шетам по тамним бојама света. Црно, зашто црно? Не желим таму. Тражим светлост, хоћу зраке, желим топлоту. Хоћу, желим, могу. У црној монотонији разознајем таму и зло. Желим спас. Спас… он је тако далеко, а племена оштрица све се више ближи.
Затварам очи… чујем топот коња. Не желим угледати светог ратника исуканог мача, желим видети свитање, осетити топлоту златне боје. Сан! Волим да сањам. Волим да проширим чврсти свет нечим својим, да га проширујем својом енергијом док не експлодира и разлије се у пут.
Млечан, дугачак, широк, ружичаст, некад застрашујућ и сив, али увек прелеп и пун енергије.
Овај пут одводи ме у плави бескрај, до моје звезде водиље. А водиља ми показује свитање светлост. Из тамног космоса видех плаветнило, осетих његову ведрину. Застадох. Сетих се да су ми очи затворене. Отварам их.
Будим се у зеленој ливади цвећа. Окружује ме само мој свет, јарких боја. Срећна сам, свете!
Сунце залази. Ходам боса својом зеленом стазом, преко ливаде и меке траве. Познајем све опасне скретнице, путоказе и знам куда воде. Ходам, певам по својој ливади на којој мирише зелено, плаво, бело, жуто цвеће. Приближавам се скретници, можда намерно. Сусрећем људе, многа позната лица која, заједно са мном, учествују у игри трагања између добра и зла.
Можда је ова зелена стаза бескрајна, можда смо ми осуђени на вечно трагање… и да вечно бежимо од патњи. Живимо у добу када оно што нам је некад изгледало надохват руке сад делује застрашујуће далеко.
Уживајмо у животу. Сам пут је тежак и неизвестан, мада ја још увек не знам куда путујем. Када човек крене на дуго путовање он носи све што му треба. Да ли сам ја све понела и којим путем сада да кренем? Зелени, плави, бели, жути. Свиће и звезде лагано нестају са неба. Пружам руке и крећем путем ка звездама. Настављам даље храбро.
Хватам звезде у свом срцу и тражим дугу у својим очима. Нисам трагач за собом. Ја трагам за вечношћу у себи.

Александра Тодоровић (1990.)

4 коментара:

Анониман је рекао...

Prilicno apstraktno... Recenice su jako kratke, preferiram duze, nekako su potpunije i povezanije...
Ali, skroz je onako kako se vama svidja profesore...
Ne kazem da je sveopsti utisak o radu los, naprotiv, izuzetan je...

Анониман је рекао...

Rad je zaista izuzetan.Na mene je bas ostavio utisak.........

Анониман је рекао...

Veoma autentično...ostavlja utisak.Svaka cast!

Анониман је рекао...

Veoma autentično...ostavlja utisak!Svaka cast!