Београдске магле и измаглице


Прогноза за 29. новембар 2006. године: ,,Јутро над главним градом освануло је хладно и магловито. Температура износи 2 степена, влажност ваздуха ...“. А београдске магле и измаглице свакоме су донеле нешто ново.

Седела је на клупи на аутобуској станици већ од четири сата ујутро када је магла и пала. Није могла да спава, чекала је сестру из Немачке коју није видела три године. А сада, она излази из аутобуса и право њој у загрљај. Искрене сестринске сузе лиле су заједно, а после осмехом започеле дан.

На Новом Београду нису текле сузе радоснице. Оставила га је девојка, али није он крив, већ она. Барем је тако рекла. А чинило се да је све у реду и да је задовољна. Па онда је још горе. Не само да је остављен, већ је и живео у заблуди.

Са друге стране реке, на Калемегдану рађала се нова љубав. Двоје заљубљених је управо доживело свој први пољубац. Од силног узбуђења, настала је тишина. Али знали су како да је испуне. Овде речи нису биле потребне.

На гробљу у Борчи – мук. Чују се госпођини јецаји и сузе за покојном мужем. Био је добар човек, а сада га више нема. Магла је само правила тужну атмосферу за човекову сахрану. А госпођа је постала – удовица.

У једном од звездарских кафића група пријатеља је седела и ћаскала. Њихово пријатељство је било искрено, а магловити дан учинио их је још блискијим.

А на Бановом брду, испред Мека, двојица пријатеља су имала своју прву велику свађу. Наравно, око девојке која их је обојицу искористила и наставила даље својим путем. У нападу беса још увек нису били свесни да она није вредна њиховог пријатељства. Али, доћи ће они себи.

На аеродрому у Сурчину мајка је пратила свог најстаријег сина у Америку. Њен љубимац одлазио је на студије и то у иностранство. Сам. Да ли ће имати шта да једе? Хоће ли носити дебелу зимску јакну кад буде хладно? Хоће ли звати мајку сваки дан да каже шта ради?

Сабласно бели зидови у болници. Мајка бди над постељом своје ћерке, тешко болесне. Осећа највећи и најстрашнији бол од свих болова. Уплакана и уплашена за своје дете, мајка нетремице посматра лице своје ћерке.

А у суседној болничкој соби рађа се нови живот. Мајка поносно држи своје дете у рукама и пева му успаванку.


Милица Ћорић (1988.)