Јесење магле



Отварам очи. Гледам у бели плафон и брзо уочавам да се у ћошку већ накупило паучине. Да, у својој соби сам.

Спуштам полако поглед ка прозору. Напољу је тамно, уличне светиљке су још упаљене, ништа не видим јасно од густе магле која се спустила.

Назирем већ оголелу јабуку. Свакога јутра сам посматрала како лагано губи листове. Та јабука је стварно мала. Мама ми говори да је таква врста, али ја искрено мислим да сирото дрво има неки поремећај.

Иза ње се налази комшијска шупа. Стварно не разумем. Свим "нормалним" људима тренд је нови модел мерцедеса, "PVC"-столарија, мали, шарени патуљци који се постављају у баште. Али мојим комшијама тренд је, веровали или не, шупа! Свако двориште има по једну, или бар нешто што би требало да је представља. Ова је саграђена од неугледно распоређених дасака, али скоро постављени црвени цреп знатно побољшава њен изглед.

Лагано устајем. Пролазим кроз предсобље и већ ми је чудно што не осећам мирис јутарње кафе. А онда се сетим да су моји укућани отишли код бабе и деде, што значи да ћу цео дан бити сама. Размишљам и не могу да им не замерим што су ме оставили, мада је то нелогично јер сам лично одбила да кренем са њима због, како сам им учтиво објаснила, обавеза према школи и планова. Обавезе имам, а планове...хм...па планове немам.

Већ се осећам усамљено, и јутро и она магла које сам до малопре посматрала сада ми се чине јако блиски. Осећам као да сам испуњена том хладном маглом. А, заправо се надам бољем расположењу као и сунцу данас. Јутро без светлости, младост без радости. Зар сам почела и стихове да пишем? Магла се задржала током целог дана, како напољу, тако и у мојој души. Мада, ова недеља ми и није прошла тако лоше. Слушала сам музику, одгледала пар филмова и признајем да сам сама појела целу пицу. Већ сам се осећала боље и све ми се чинило лепше. Магла - то је само временска неприлика. Али и она прође па уследи светлост.

У неку руку, волим када проведем овакав дан. Схватим да нисам себи досадила онолико колико сам мислила да јесам, увек сазнам нешто ново о себи, и као утеху говорим да ми је лепо у својој кожи. Све ово ме наводи да схватим да и недеља у Београду, чак и када сте сами и остављени, може да буде стварно добар дан.


Милица Павловић (1990.)